Sačuvaj me, Bože, uspomena…

U mlađem kamenom dobu čiji sam tipični primerak, postojao jedan čudnovat predmet u osnovnim i srednjim školama, sa dva različita imena, ali iste namene – da nas pripremi na nešto što ne bi trebalo nikada u životu da nam se dogodi… U osnovnoj zvao se PPZ – prva pomoć i zaštita, u srednjoj, valjda smo već bili dovoljno matori da budemo i društveno a ne samo lično odgovorni, ONO i DSZ – opštenarodna odbrana i društvena samozaštita. Bili smo klinci, doduše, ali bilo nam je interesantno na tim predmetima, jer se osim knjiga /u mom mlađem kamenom dobu skoro pa jedinom sredstvu ulivanja znanja u mlade dinosauruske glavice/ učilo i pomoću filmova, previjalo pravim zavojima, pucalo iz puške koju smo jedva i držali a kamoli rastavljali… I eto, nekoliko godina posle, došlo doba da se znanje proba…

Danima se priča o mogućem NATO napadu na Srbiju. Profesorujem u Srednjoj građevinskoj i drvoprerađivačkoj školi. Predajem jezik mrskog nam potencijalnog okupatora. Klinci, nedozreli i da budu statisti na filmu a kamoli vojnici uplašenih pogleda ne strepe od pismenog iz matiša već mobilizacije… Sreda je. Sredom imam osam časova, osmi u omiljenom mi odeljenju tehničara za finalnu obradu drveta. Sjajni klinci, ekipa sa kojom znaš da ćeš i u dubokoj starosti ostati više prijatelj nego autoritativni profa, sa kojom sam radila predstavicu, sa kojom imam neki svoj poseban svet izgrađen za nepune dve godine. Osmi čas, oni umorni, nemirni i kao na iglama… “Profesorka, oni rekoše da će oko 15h bombardovati. Javio ćaletov burazer od tetke iz Australije”. “De, ne budali, života ti… Hoće, baš će na nas bacati pare. Jak smo im mi faktor. Inače, ako vas niko nije obavestio, četres’prva bila daaaavno… Evo, ja ću se nasloniti na prozor, a ako primetite da leti nešto okruglo crveno javite da se sklonim da ne umrem mlada i zelena”  Starija sam od njih nepunu deceniju, pokušavam da se našalim makar na račun svojih godina kad ostalo ne pomaže. Ipak, vidim da ništa ne pomaže, puštam ih nešto ranije sa časa. Odgovara i meni, trenutno sam na praksi u vrtiću, druga nedelja, valja pisati dnevnik prakse, pregledati kontrolne od juče, pomoći komšinici gimnazijalki sa sprata da se pripremi za sutrašnje odgovaranje… i sve to odraditi akobogda pre mraka, jer nam je sat za struju spržen, pa imamo produžni iz komšiluka da ne živimo u katakombi i uživamo barem u blagodeti TV aparata i par sijalica po kući.

Dolazim kući, Babek spremila ručak, kaže – ceo dan trube na TV da će biti nekog karambola. Kako u našem domu HRT ima mnooogo bolji domet od zvanične BG televizije, vesti gledamo iz komšiluka, pa odvraćam lakonski  – ma pusti ih, nema od te priče ništa…. Otvaram ormarić da pronađem stari udžbenik psihologije, treba mi nešto za dnevnik pedagoške prakse. Na vrhu mojih starih srednjoškolskih udžbenika – ONO i DSZ. Slučajnost? U nju baš i ne verujem. Nasumično otvaram knjigu  – postupci u slučaju opšte vazdušne opasnosti. Obavljam kratak razgovor sa sobom, a zatim i sa ukućanima. “Slušajte vas dve, da se nešto dogovorimo. Ja i dalje mislim da od ove budalaštine koju najavljuju nema ništa, ali, zlu ne trebalo, da mi ipak spakujemo neku torbicu sa par preobuka, nešto trajne hrane za dan – dva, flašicom vode? Lako nju raspakovati… Meni za ljubav, mirnije ću spavati noćas. I kakvo je stanje u podrumu, jel’ ulazimo čamcem ili je za divno čudo suvo?” Moja bakuta, zemunsko dete kome je neulazak u podrum zatrpan savezničkim (o kakva ironija, evo ih opet) bombama sačuvala živu glavu u 14-oj veli  – Ja u podrum ne idem, a vi kako god hoćete. “Aman Babek, ne idemo nigde, ali – šta nam teško spakovati torbičak?” Pakujem ono što mi je najvrednije – nešto nakita, dragih uspomena, Bensonov i Websterov rečnik (ironijo, tu li si) da mi se nađe ako negde budem hleb nasušni morala zarađivati na konto onoga što najbolje umem, index Više škole za obrazovanje vaspitača, Dnevnik pedagoške prakse – nedovršen jerbo je ista u toku…

Oko 19h silazi Nina da krenemo sa instrukcijama. Sedimo i učimo. 19.30 – Babek uleće u sobu  i kaže – Hrvati emituju da iz Italije poleću avioni. Zgledamo se. Nina pita da li da se vrati kući? Rekoh – čekaj da pitamo mamu interfonom. Izlazim na terasu. Zovem Stanku – pitam – draga, hoćemo li piti kafu u podrumu noćas? Žena me gleda zabrinuto, sa sprata iznad mog. Nije joj lako, troje dečice, Petar još ni u školu nije pošao… “Ne znam Tinka šta bih ti rekla. Neka Nine dole kod vas, pa dođite kad završite obe gore, pravila sam kolače”.

20:00. Tresak. JBT, ovi stvarno bombarduju.

20:02 Sirena.

20:03. Svi smo na terasama. Najgluplje mesto na koje možeš otići tokom bombardovanja. Šta ćeš, nemamo baš puno iskustva… Kućni savet zaseda – da li da siđemo dole, u dvorište, da li da uđemo u podrum? Ima li svetla uopšte dole? Hladno je, sitna dečica u zgradi još uvek pod klasičnim zimskim kašljuckanjima .. Ma nećemo. Otvorite prozore zbog detonacija, pogasite gasne šporete  i molite se Bogu da se urazume – citiram prošireno uputstvo iz udžbenika.

22:00 – Tresemo se svi. Ulica, zgrada, stanari. Što od straha, što od detonacija, što od zime. Odlučujemo da ipak siđemo do podruma, odnesemo neku stolicu, dušek, ćebence. Makar za decu. Kolektivno prenošenje stresa i panike – nije mi ništa, ne bojim se ja za sebe nego šta će ovi malci… Kolektivni užas, najblaže rečeno.

22:10 Sedimo u podrumu, četiri porodice. Izlazimo u dvorište. Vraćamo se iz dvorišta. Miševi sa sprata koji su odavno trebali biti u krevetima ne razumeju šta se dešava. Igramo se žmurke po memljivom podrumu. Peca nosi kapicu na glavi, taman mu prošla upala ušiju… Jeca vuče neku lutkicu. Izgleda kao da je pobegla sa Sarah Key postera. Dajem im bojice i papire da crtaju. Nina još uvek potpuno nesvesno u rukama nosi udžbenik engleskog. Ostavi to, pile, ne znam šta će se desiti danas, ali sam apsolutno sigurna da sutra pismenog biti neće…

Ponoć je. Miševi spavaju u naručju mame i tate. Nina sedi pored mene na madracu svučenom sa otomana iz kuhinje. Gledam u Stanku. Kršna, snažna Crnogorka. Jedna od onih žena kojima bi se najradije svio uz skute i znao da će sigurno znati kako da te odbrani. Stanka je Žena sa velim Ž. Uvek zna šta reći i učinit. Sad ćuti, brine.  Mama nešto petlja po tranzistoru. Uspevamo uhvatiti neki radio program. Vesti kao iz horor filma. Bombarduju svuda. Od Sombora krenuli, pa udri dalje, nadaleko, naširoko… Gledam u Stanku. Kaže – “Ajmo mi ljudi gore. Možda i ne poginemo od bombi, razbolećemo se svi u ovoj memli”.

Počelo je. Lepimo prozore lepljivim trakama. Skidamo zavese, postavljamo zastore /čuj, zastore, da nas ne vide… u 21 veku… sa svom tehnologijom  kojom ti može pogoditi cigaretu u pepeljari na stolu dnevne sobe/.

Počelo je, i ne znamo do kad će. Ni koliko. Ni zašto.

 

 

 

 

 

 

Pisanje “po narudžbini”

Moj blog je nastao u momentu revolta zbog preuzimanja teksta sa jednog portala bez ikakve dozvole. Ne smatram sebe piscem, niti blogerom, ali se gnušam krađe u bilo kom obliku, pogotovo kad je u pitanju intelektualna svojina. Ne smeta mi kada neko elaborira moju ideju, čak se osećam i ponosnom što sam nekoga inspirisala, ali kićenje tuđim perjem ne podnosim. Tako je iskočio moj Lutalicin Kutak, prvenstveno namenjen meni, kako bih imala prostor u kome mogu iznositi neke sopstvene stavove, a kako ga nisam preterano reklamirala, bio je dostupan samo uskom krugu mojih prijatelja, sve do momenta dok se jedan od tekstova pojavio u jednoj velikoj FB grupi, kada je ugledao svetlost monitora širom sveta.

Tekstovi koji se nalaze u kategoriji koja je interesna sfera te FB grupe, i danas su najčitaniji, iako ih lično smatram mnogo manje kvalitetnim od nekih drugih na blogu – no, to je i čar posedovanja bloga sa više kategorija – mogućnost da ponudiš raznovrsne teme, i da svako pronađe nešto što mu se dopada ili ne dopada.

Nedavno mi je preporučen blog izazov, 31 tekst koji se svakodnevno piše na unapred zadatu temu. Moram priznati da mi se nije dopalo što su teme lično orijentisane, više bi mi odgovaralo da su bile opštije, ali odlučila sam da se oprobam, i da u izazovu učestvujem.

Nema mnogo prednosti pisanja na zadatu temu, ali najvažnija je svakako činjenica da te ovakvi izazovi podstaknu na svakodnevno pisanje, bez obzira na raspoloženje ili obaveze. Stekne se neki kontinuitet, iako je pitanje da li se naruši kvalitet pisanja. Priznajem, nisam pisala svakodnevno, bilo je dana kad je to bilo nemoguće obzirom na obaveze, ali ispoštovala sam sve teme, iako možda nisu bile pisane upravo tog dana, već nekoliko dana pre – onda kad sam za temu bila inspirisana. Takođe, neke teme su bile prilika da promovišem neke stare blogove, jer mi je bilo besmisleno da ponovo pišem o nečemu što sam već objavila. Neke teme su me inspirisale i na dalju razradu kroz blogove koji će tek nastati. Takođe, simpatično je uporediti svoje blogove na zadatu temu sa blogovima drugih blogera koji učestvuju u izazovu – stilski, žanrovski, a svakako je odlično razmeniti mišljenje sa ljudima koje upoznaš tokom izazova, proširiti svoju listu blogova koje pratiš, i predstaviti svoj blog ostalim blogerima.

Nedostatak, po meni, je sužavanje kreativnosti. Postoje teme o kojima se ne može napisati samo par redova, već serijal blogova, ali i one na koje ne možeš odgovoriti duže od jednog pasusa. Nisu sve teme za svakoga. Po završetku izazova, protrčala sam kroz sve svoje  blogove, i shvatila da je ogromna razlika u kvalitetu, kako medju njima samima, tako i medju njima i prethodno napisanim blogovima. Prethodni, kao i oni koji su nastajali tokom izazova a nisu bili tematski, izlazili su iz mene kao odraz potrebe da nešto napišem, dok u pojedinim osetim da je blog samo bio odgovor na pitanje.

Možda je to i do samog autora, ali meni ne odgovara usmeravanje ove vrste. Verujem da bi bilo mnogo jednostavnije na vreme odgovoriti na izazov da su teme bile apstraktnije, ali i to bi mogla biti ideja za neki novi izazov u grupi Aktivni blogeri koja je pokrenula i ovaj.

#31 Države koje bih volela posetiti

 

Obožavam putovanja, i kad bih imala mogućnosti proputovala bih ceo svet.

Pre nekoliko godina, ispunila sam jednu od davnašnjih želja, i posetila sam Prag. Iskreno, to je bio jedini grad koji sam želela videti u Češkoj, ali moram priznati da su me oduševile i Karlove Vari, i sigurna sam da ću se Češkoj vraćati bar još nekoliko puta u životu, ako već i ne uspem ostvariti želju da živim u Pragu, barem godinu dana.

Volim Slovačku, i volela bih obići i krajeve u kojima još nisam bila, pogotovo istočni deo. Nemam jezičku barijeru, i to je verovatno razlog zbog kojeg se u Slovačkoj ne osećam kao u stranoj državi, već kao na nekom lepom, dobro poznatom mestu, i jedan od razloga zbog kojih se uvek rado vraćam.

Države bivše YU takodje ne doživljavam kao strane, rodjena sam u vreme kad se ta država još graničila BRIGAMA (Bugarska, Rumunija, Italija, Grčka, Albanija, Mađarska i Austrija). Imala sam i tu sreću da sam posetila sve novonastale države, neke jednom, neke više puta. I rado im se vraćam. Takodje, sve ove “brige” su dovoljno blizu da budu realne destinacije na listi želja, a da za takvo putovanje ne moram odvojiti životnu ušteđevinu, pa verujem i da će i njihovi pečati biti u mom pasošu.

Od dalekih destinacija, volela bih upoznati Rusiju, Kinu, Brazil, Južnoafričku Republiku, Kanadu. Od onih bližih, više sam orijentisana ka gradovima nego državama – Barselona, Pariz, London, Rim…

 

Ipak, više od svega navedenog, za sad neispunjeni san mi je Irska. Volela bih je obići uzduž i popreko, provesti barem mesec dana na različitim mestima, i shvatiti zašto mi je toliko draga zemlja sa kojom nemam nikakve veze.

#30 Omiljeni film

 

Moj omiljeni film, odgledan toliko puta da replike znam napamet je “Klub mrtvih pesnika” – Dead poet’s society.

Kao neko ko je kadgod radio u prosveti, sa srednjoškolcima, ali i kao neko ko je studirao upravo engleski jezik i književnost, mislim da ovaj film trebaju pogledati svi srednjoškolci, svi roditelji i svi prosvetni radnici na svetu.

Dirljiva priča o odrastanju, dužnosti, izgubljenim snovima, idealima izgradjenim na pravim vrednostima, pogrešnom shvatanju roditeljske dužnosti kroz ispunjavanje svojih ambicija preko vlastite dece, pravilnom i pogrešnom pristupu obrazovnom sistemu i prenošenju znanja, predivno protkan probranim citatima najkvalitetnije engleske poezije.

Onima koji su ga gledali, ne moram objašnjavati dalje.

Onima koji nisu, ne smem objašnjavati dalje.

U oba slučaja, preporuka, po prvi ili sto prvi put – pogledajte ovaj film.

Gara

Ušla je u naš dom iste godine kad i mi, kao sasvim malo štene, pronađeno u snegu, donešeno u najlon kesi za dve kifle i jogurt. Virile joj samo prednje šape, tri broja veće za tako majušno kuče, njuškica i dva vesela ugljenčića od očiju. On je odmah prokomentarisao da će biti veliki pas, ja sam, naravno, kukala da je ostavimo, jer napolju je zima, sneg do kolena, smrznuće se a tako je majušna… I ostala je. Dobila improvizovanu kutiju u predsoblju, do nabavke adekvatnijeg prebivališta. Činijicu, i deo naše večere. Od tog dana, dobili smo još jednog člana porodice, četvoronožnog.

Nakon trećeg pranja krpara u hodniku, dobila je i svoj vlastiti dom van predsoblja. Samo jednom je u životu dobila batine, metlom, kad je izletela iz dvorišta i pobegla pravo na cestu. Od tad, bilo je dovoljno pokazati metlu i svi nestašluci su prestajali. Vremenom je zaista porasla u raskošnog velikog psa, kog su dečica jahala umesto ponija, koji je sve prijatelje našeg doma pozdravljao radosnom šetnjom na zadnjim nogama. Delovala  je preteće svima koji su bez najave ulazili u naš dom, a kad je porasla toliko da skokom i šapom može otvoriti kapiju, dobila je i lanac na ogrlicu protiv buva.

Uvek me je bolelo ovo uskraćivanje slobode, ali nismo smeli dozvoliti da , iz čiste ljubavi ili igre, nekoga povredi. Drugačije to i nije bilo moguće, jer je, onako krupna, do duboke starosti ostala u duši miroljubivo štene.  Najpitomiji i najrazumniji pas na svetu, dolazila je na poziv, nameštala vrat da je zakačimo na lanac nakon igre iza zaključane kapije. Onda je otkrila ekser. Iz čiste zabave, kačila je lanac i izbavljivala se iz zatočeništva. Kako drugačije objasniti postupke psa koji se odveže, da bi ležao u svojoj kućici…. Vežbala je svoju snagu i spretnost toliko dugo, da su lanci postajali sve deblji, i u šali smo govorili da više ni oni za telad ne pomažu, da moramo pronaći vezu u ZOO vrtu i otkriti čime vezuju slonove.

Kažu, pas ima samo jednog gospodara, i on bi ga trebao i hraniti i učiti i kažnjavati. Ona nije imala gospodara, ona je imala božanstvo, i idolopoklonički mu je služila do smrti.Svi smo je hranili, mazili, igrali se sa njom, ali svi zajedno nismo mogli ni da pridjemo lestvici na koju je njega postavila. Kad bi odlazio na teren, istog momenta se odvezivala. Ležala bi pred ulaznim vratima i čuvala me, i znala sam da bi žrtvovala svoj život za mene, iako joj na nisam bila Gazda. Onog momenta kad bi On kročio u dvorište, njen život je imao samo jedan smisao –  obmotati se oko njega, izvući mu i umor i negativnu energiju… Više nije postojala ni činija sa hranom, ni igračke, ni ništa na svetu. On je bio tu, i njena jedina dužnost je bila da mu dokaže koliko ga voli.

U naše dvorište ništa četvoronožno nije smelo ući. Njen teren je bio neprikosnoven, bez  pacova, mačaka, pasa pa čak i ptica koje je lavežom rasterivala. Zamerila nam je čak i ježa koji se nastanio u drugom delu dvorišta, i izluđivala nas lajanjem sve dok siroti jež nije emigrirao u neku mirniju sredinu. Doduše, ni zvono nam nije trebalo. Kako bi neko stao pred kapiju, već nas je o tome obaveštavala.

Pre par meseci, postali smo svesni da dostojanstveno stari. Sluh i vid nisu bili onako oštri kao nekada, pokreti su se usporili, tragovi godina su se jasno videli na našoj trinaestogodišnjoj starici. Juče više ni njuh nije bio dovoljan da bez poziva dodje na večeru, a jutros su i noge otkazale poslušnost.

Mali, ulični pas koji je izrastao u odanog, vernog, pametnog prijatelja, danas je postao merna jedinica vremena – onda, dok smo još imali Garu.

Ili, dok je Gara imala nas.

#28 – Da sam predsednica države

E, da mi je da se dočepam te fotelje, makar na 24h….

Prvo i osnovno, izmenila bih kompletnu vladu. Apsolutno se ne bih trudila da se nametnem kao najpametnija osoba u državi, koja sve ume, a ništa ne postiže.

Okružila bih se pametnim i sposobnim ljudima, savetnicima i njihovim savetnicima… Pa čak i savetnicima savetnikovih savetnika. U tim timovima nalazili bi se visoko obrazovani ljudi, ali i oni koji bez obzira na nemogućnost školovanja uspevaju da budu primer u oblastima kojima se bave. Ne bi mi u ministarstvima sedeo niko ko nije imao barem par godina radnog staža u oblasti nad kojom je ministarstvo nadležno, i ko nije krenuo sa dna, bez obzira na nivo obrazovanja. Na sopstvenoj koži sam osetila kako izgleda kad Ministarstvo prosvete vodi neko ko nije sekundu proveo za katedrom, i sigurna sam da je identična priča i sa drugim oblastima. Iskreno, smatram da je svako ko sa prosečnom zaradom u ovoj državi sposoban da prehrani četvoročlanu porodicu i ne završi u zatvoru ili dužničkom ropstvu od strane banke, apsolutno podoban da se bavi ekonomijom i u mojoj vladi. Čak je verovatno i sposobniji od nekog svežeg ultragigamegatrendovskog ekonomiste.

Zahtevala bih od tih timova kompletne reforme u svim oblastima. Za ono za šta su stručni, i imaju ideju kako ih obaviti, prihvatala bih sugestije. Za ono za šta je očigledno da im je potrebno više iskustva, hrabrosti, ulaganja primenila bih vrlo jednostavnu metodu –  prepisivanje. Mi ionako prepisujemo gomiletinu budalaština od belog sveta, mogli bi smo, za promenu, da prepišemo i nešto pametno. Recimo, skandinavski princip školstva. Ili neki čestit sistem zdravstvenog osiguranja… Sprečavanje odliva mozgova podsticajem da ostanu ovde i promene državu u kojoj su rodjeni, a ne državljanstvo…

Zabranila bih bilo kakav upliv bilo koje crkve u državne poslove, ali i u školu. Zabranila bih bilo kakvu vrstu nametanja stavova. I uvela bih im porez. Bogu božje, caru carevo, državi ono što joj priprada. Princip koji vredi za sve ostale institucije, primenila bih i na ovu.

Posebno bi mi bilo interesantno informisanje, pravosudje, briga o porodici, prosveta, zdravstvo, rad … Ministrima ovih oblasti sedela bih na grbači kao veštica, dok ne bi doveli svoja ministarstva u red. Trenutno, niti liče na ministarstva, niti ova država liči na državu, iz istog razloga.

Doduše, da se ne lažemo, nisu ni ostala bolja… ali, te oblasti života i države nisu toliko vidljive nama običnim smrtnicima, pa zbog toga o njima i ne razmišljam. To bi bila obaveza timova stručnjaka, i osim privilegija koje bi im pozicije donele, imali bi ogromne odgovornosti sa jasno definisanim kaznama ukoliko ne ispune ono što se od njih očekuje. Da ne bude, prošao mandat, ujeo vuk magare i nikome ništa…

Nešto mi se čini da ne bih bila baš omiljen predsednik svojim najbližim saradnicima, ali da bih imala podršku običnog naroda, kojima je, kao i meni, ovakve države preko glave.

 

#27 – Moj prosečni dan

Kako izgleda moj prosečni dan? Pitanje teže od pola tone….

Moj prosečni dan ne postoji. Ne ustajem u isto vreme, posao mi je takav da veoma retko imam dva slična dana u mesecu, a kamoli u godini, nemam neko određeno vreme za dnevne aktivnosti…

Radnim danima ustajem od 6-7.30.  Vreme ustajanja zavisi od toga da li sam pripremila garderobu i doručak prethodne večeri, ali i od toga da li sam uopšte čula budilnik, iako me budi ovo. Teško se budim, volim spavati ujutro a biti budna do kasno u noć, pa je ovo moj najstresniji deo dana. Popijem čaj sa limunom, popušim par cigareta, obavim jutarnju toaletu, obučem se. Nekad to traje sat vremena, nekad 5 minuta. Odlazim na stanicu gde čekam autobus do posla. Po dolasku na posao obično doručkujem (mada ponekad doručkujem i kući, kad uspem da ustanem ranije), za to vreme moj mili kompjuter podiže sistem. Onda počinju dnevne radosti koje donose hleb nasušni, i veoma retko mi je isti raspored dnevnih aktivnosti. Takav mi je posao, i drago mi je što je tako, jer bih verovatno poludela od identičnog posla iz dana u dan. Oko 13h- 14h ručam… pa još malo radim, i krećem kući sa posla. Obično je to 16h, medjutim, često se desi da ostanem i duže. Po dolasku sa posla, obavim kućne poslove, pripremim neki obrok za Žmua, i neki doručak za sebe, uključim lap top, čujem se sa nekim dragim ljudima, vidim se sa majkom… Ponekad odem do prijateljica, češće imam probu u pozorištu. Ako ne mrdnem od kuće, ostanem prikovana za lap top, ili pročitam neku dobru knjigu pre spavanja. Kažem, pročitam, jer sam u stanju da ne prestanem do jutra, dok je ne završim, ma koliko kapke pridržavala čačkalicama… e, onda se ustaje u 7.30 jer se nije čuo budilnik…

Vikendom se počastim dužim spavanjem i grižom savesti što sam preskočila doručak, obično provedem bar deo dana van kuće, sa prijateljima, obavim neke kućne poslove koji zahtevaju više vremena od onog koje imam tokom radnih dana…

Neradni dani – godišnji odmor nikad nisu isti, najčešće su vezani za pozorište, a tu proseka nema. Svaki je avantura za sebe.

Nikad od mene prosečna žena…

#26 – 5 korisnih linkova

1. Čarobnjak iz voza, iliti Nemanja Cvijetić. Kad želim da se nasmejem do suza, pročitam njegovu FB stranicu, a kad želim da pročitam nešto što će me navesti na razmišljanje, neku od kolumni koje piše po različitim časopisima. Sve su navedene na stranici, stranica je otvorena, slobodno se uputite ka linku, nećete zažaliti
2. Za sve one koji se hrane po hrono principima, izvornim ili prilagodjenim našem podneblju,na dnu ovog bloga su  linkovi ka stranicama gde mogu dobiti odlične savete, pronaći savršene recepte i naučiti nešto korisno. Posebno ću izdvojiti odličan food blog na ovu temu  Hrono kuhinja  , jedan koji nisam pomenula u temi o omiljenim blogovima, jer je spoj stranice i bloga, savršeno upakovana mala biblija hrono ishrane.
3. Onima koji se bave amaterskim pozorištem, ali i ostalim vidovima kulture, preporučila bih forum Tvorac grada , na kome se nalazi ogromna biblioteka pozorišnih tekstova.
4. Još jedan odličan forum, MyCity, u kome definitivno svako može pronaći nešto za sebe.
5. i na kraju, ako ništa od ovoga nije bilo vredno vaše pažnje, tu je Pinterest. Svetski katalog ideja, kako mu stoji u podnaslovu.

 

#25- 5 najboljih događaja na kojima sam bila

 

#1 – Koncert Depeche Mode u Beogradu, prvi i jedini put. Sve rečeno ovde.

#2 – Projekcija filma “Kao rani mraz” Đorđa Balaševića. Porodica Balašević je delila šećerleme, glavni glumci su cepali ulaznice, sve je bila putujuća bajka kako je stari lisac i zamislio…. A film? Jedan od onih koje treba gledati iznova, i iznova, i iznova… dok ne primetiš svaki detalj utkan iz pesama, dok ne shvatiš zašto je svaka nota i reč na svom mestu. Film koji je obuhvatio celokupan Djoletov opus… nestvarno lepo.

#3 – Učešće na Festivalu Festivala u Trebinju. Za svakog amaterskog glumca apsolutno jasno zašto. Nekada je to bio vrhunac glumačkog amaterizma one velike zemlje, sad je to skup najboljih amaterskih predstava sa srpsko-hrvatsko-bošnjačko-crnogorskog jezičkog govornog područja. U planu je da dobije i medjunarodni karakter. Ono što ga čini posebnim, osim izuzetne prilike da pogledate odlične predstave, najbolje u regionu, i da se družite sa divnim ljudima je ambijent – ako niste bili u Trebinju, proverite zašto je ovaj gradić toliko poseban. Ako jeste, ne moram vam ništa objašnjavati…

#4 – Matursko veče moje prve generacije maturanata. Matursko kao matursko, nikakav spektakl, ali osećaj da si proizveo generaciju vrednih, mladih ljudi koji sutra izlaze iz školske klupe i prestaju biti deca… neprocenjiv. Pogotovo kad je u pitanju prva generacija. Neponovljivo iskustvo.

#5 – Završno veče Bledskih večeri, pre nekih tridesetak godina. Po jezeru su puštene stotine ljuski od jajeta na kojima su gorele svećice, a nad jezerom je prštao vatromet … lepota od koje zastaje dah, i slika koju nosim u mislima i nakon tri decenije

Moram dodati još jednu priliku, van svake konkurencije – svako okupljanje mojih ludih dragih hrono prijateljica, najčešće u svrhu iznenadjenja neke od nas. Teško je odvojiti bilo koje, a sva me ispunjavaju fenomenalnom energijom.

#24 – Kada bi sutra bio poslednji dan na planeti

Svake godine imamo bar jednu najavu smaka sveta, a svet se uzjogunio, pa nikako da se smakne. Doduše, ponekad izgleda kao da se smakao poodavno, ali fizički je prisutan još uvek.

Elem, kad bi stvarno rešio da nestane, iz nekog razumnog razloga, tipa udara asteroida koji ni Ameri ni Rusi ne mogu zaustaviti, poslednji dan bi bio poprilična frka. Verujem da bi nastala sveopšta ludnica, histerija i depresija… Nedavno sam gledala neku reportažu o grupi ljudi u Americi koji celog svog života žive spremajući se za nuklearnu katastrofu ili neku sličnu pošast koja će promeniti lični opis naše planete, gde će oni jedini preživeti zahvaljujući zalihama vode, hrane, lekova. Koliko je to život, i to je pitanje. Nekako ne razumem u čemu je uživanje u životu punom straha, kad i onako svi moramo kad tad završiti turneju po ovoj planeti… U svakom slučaju, apsolutno sam sigurna da ne bih ni histerisala, ni ludovala. Kako svima, tako i meni…

Dakle, taj poslednji dan bi bio vrlo jednostavan. Provela bih ga sa svojom porodicom, ćaskajući telefonom sa prijateljima i rodbinom koji su daleko. Možda bih ga provela na nekoj drugoj lokaciji –  i tako mi novac više ne bi značio ništa. Slušala bih omiljenu muziku, jela bih sve ono što se ne sme jer ćeš se ugojiti, gledala bih fotografije koje me podsećaju na neke lepe trenutke, živela bih taj dan kao da sam na najlepšem odmoru rasterećena od svih briga. Uveče bih se šćućurila uz Žmua i čekala da se smaknemo. Zajedno. Ako postoje neki drugi svetovi, i naredni životi  da se ne maltretiramo tražeći srodnu dušu …